Купусина

Kupuszina - Bácskertes a vajdasági szórványmagyarság egyik nyugat-bácskai települése Zombor és Apatin város között, a Dunához közel. A középkorban egy Hetes nevű település létezett ezen a helyen, melyet a régi térképek esetleg Kis Hetes, Nagy Hetes vagy Gyűrű Hetes néven is jelölnek egészen a török uralom végéig. A mai, római katolikus vallású, jobbára palóc eredetű lakosság két és fél évszázada, 1751-től települt Kupuszinára Heves és Nyitra megyéből, valamint jócskán érkeztek lakosok a kalocsai Sárközből is. Kupuszina újratelepítési okmányát 1751. május 14-én írták alá Zomborban. Az akkor ideköltözött 150 magyar és szlovák nemzetiségű család leszármazottai a XIX. század végére annyira megszaporodtak, hogy a lakosság jó részének nem jutott termőföld a szűkre szabott kupuszinai határban. Ez váltotta ki a kupuszinaiak gazdasági kirajzását a közeli árterületekre és pusztákra a Duna mindkét partján Bajától egészen Bácsig, sőt távolabbra is. A legnépesebb a XX. század legelején volt a falu, amikor 3444 ember lakta. 1995-ben többszáz horvátországi szerb menekült is érkezettt a faluba. A falu lakosainak száma 2002-ben 2356 volt, ebből 1857 magyar, 279 szerb és elenyésző számban élnek itt más nemzetiségűek is.

Az 1904. év során magyarosították a település nevét Bácskertesre. Ez a név 1918 végéig volt használatban. Később, 1941-1944-ig újra Bácskertes a falu hivatalos neve, majd az újbóli Jugoszláviához csatolástól máig az eredeti Kupuszina nevet viseli.

Az első templomot 1754-ben építették. A mai római katolikus templom 1808 és 1813 között épült Szent Anna tiszteletére a falu központjában. Emlékezetes esemény kevés volt Kupuszina történetében. Az emlékezet és az írott források is őrzik az 1890. október 2-án, csütörtökön délután fél négy órakor keletkezett falutüzet, mely óriási kárt okozott szinte az egész településen. Ennek a csapásnak az emlékét őrzi s figyelmeztet a veszélyre a kupuszinai templomtoronyban minden csütörtökön délután fél négykor megszólaló emlékharangszó, amely egyedülálló az egész Délvidéken. A falutűz után épült a ma is álló régi iskolaépület, míg az új iskolát az 1980-as évek elején építették.

Kupuszina lakosságának főfoglalkozása a földművelés. Sokáig leginkább a konyhakerti termékeiről volt híres a falu, melyeket az akkori Jugoszlávia nagyvárosainak piacain értékesítettek. Jól ismert terméke (volt) a külön fajtaként számontartott kupuszinai vöröshagyma. Napjainkban a gabonatermesztés és a gyümölcstermesztés hasonló mértékben van jelen. Terjedőben van a virágtermesztés is Kupuszinán. A gazdák 1935-ben alapították meg a Pcela földműves-szövetkezetet. Vasúti közlekedése 1912 óta létezik. A falu határának nyugati részén húzódik az 1960-as évek elején kiépített Duna- Tisza-Duna-csatorna.

Kupuszina közigazgatásilag Apatin községhez tartozik, s annak egyik lakott települését képezi. A faluban a közügyek intézését a Helyi Közösség Tanácsa végzi, melynek élén annak elnöke áll.

A falu társadalmi életében fontos szerepük van a helybéli civilszervezeteknek, melyek tevékenysége nagyban hozzájárul a falu arculatának alakításához.

Népi hagyományait máig őrző település Kupuszina, ahol a sokszoknyás, eredeti palóc színvilágú, de a bácskai németek viseletének hatását is magán hordozó, a magyar nyelvterületen egyedi népviselet még a mindennapok tartozéka; a színes és sok régi népszokást őrző lakodalmak jelentik az ünnepeket; jellegzetes a falu máig megőrzött palóc nyelvjárása, s jellemző rá a megőrzött sok alföldi népdal, népballada, vallásos népének, népi imádság is. Él még a faluban a karácsonyi kántálás-éneklés, a húsvéti zenés locsolkodás hagyománya és más régi népszokás is. A hajdani népélet tárgyi emlékeit őrzi az állandó néprajzi gyűjtemény, azaz a kis falumúzeum.

Szakrális szabadtéri emlékekben Kupuszina a leggazdagabb bácskai település, a legrégebbi emlékműve Nepomuki Szent János szobra 1833-ból való, s a jószágtartók védőszentjének, Szent Vendelnek is itt áll az egyetlen szabadtéri emlékműve a Délvidéken. A nyár közepére eső kupuszinai Szent Anna napi templombúcsú a legismertebb és leglátogatottabb falusi búcsú egész Nyugat-Bácskában.
A Kupuszinára látogatók több oldalról is megközelíthetik a falut. Északnyugatról Zomborból korszerű műúton, délről Apatinból egy másik műúton lehet bejutni a faluba (ez utóbbi utat még jónéhány újabb térkép nem jelöli). Apatinból a Duna gátján kiépített korszerű turisztikai műúton is el lehet jutni Kupuszinára. Ez az út a Duna árterületét szeli át, melynek a folyó felőli oldalán az ősi, többszázéves kocsányos tölgyek, fűzfák, nyárfák rejtekében értékes vadállomány él, míg a Duna holtágai rendkívül gazdagok különféle halfajtákban (különösen ismert a kapitális harcsa). Ezt a természeti kincset Kupuszina most igyekszik idegenforgalmi célokra kiaknázni. A falusi turizmus ilyen formáját a helyben megőrzött színes és gazdag néphagyományok bemutatásával tesszük színesebbé az érdeklődők számára.

Извор: http://www.kupusina.org

 
Купусина је насељено место у Западној Бачкој између Сомбора и Апатина, близу Дунава, настањено углавном мађарским живљем. У средњем веку је на овом месту постојало село Хетеш, које географске карте из тог времена па све до краја владавине Турака у овим крајевима спомињу и под именом Киш Хетеш, Нађ Хетеш или Ђири Хетеш. Данашњи становници Купусине насељавају ово село од 1751. године. Новодошли становници су били римокатоличке вере, а као њихова стара постојбина спомињу се жупаније Хевеш и Нитра, а више их је дошло и из околине градића Калоча. Документ о поновном насељавању места Купусина је потписан 14. маја 1751. године у Сомбору. У том насељавању пристигло је 150 породица, мађарске и словачке народности, а број становника је до краја 19. века толико порастао да многе породице нису располагале довољном количином обрађивог земљишта у оскудном, маленом атару Купусине. Ово оскудица земљишта је изазвала миграцију становника на околне пустаре на обе обале реке Дунав и то северно до Баје а јужно до Бача, па чак и даље. Највише становника је село имало на почетку 20. века када је бројало 3444 душа. 1995. године је стигло у Купусину више стотина Срба прогнаних из Хрватске. 2002. године Купусина броји 2356 становника, од којих је Мађара 1857, Срба 279, и у много мањем броју живе овде и припадници других народа и народности.

Прва црква је у Купусини саграђена 1754. године. Данашња римокатоличка црква у част Свете Ане гради се у центру села измеду 1808 и 1813. године. Спомена битних догађаја је мало у историјату села. Још се памти велики пожар који је избио у четвртак после подне у 15,30 часова 2. октобра 1890. године, који је погодио скоро цело село. На ову трагедију подсећа становнике завештена звоњава од 1891. у цркви сваког четвртка после подне, која је јединствени пример такве природе у целој Војводини и старо је преко 125 година. После великог пожара је грађена школска зграда, данас стара школа, а нова се подигла 1980-их година.

Првобитно занимање Купусинаца је пољопривреда. Село је дуго времена било познато као порвтарско место, које је своје производе продавало на пијацама великих градова некадашње Југославије. Најпознатији продукт Купусинаца је била посебна, заштићена врста црног лука. Данас је производња житарица и воћа подједнако присутна у Купусини. Многи се баве и гајењем цвећа. Земљорадничка задруга „Пчела” је основана 1935. године. Железничка пруга је стигла у Купусину 1912. године. У западном делу атара у шездесетим годинама 20. века ископан је канал Дунав–Тиса–Дунав.

Купусина је данас насељено место у општини Апатин. Сеоску самоуправу чини Савет Месне заједнице на челу са председником Савета. У друштвеном животу места значајну улогу имају разне организације и друштва грађана.

Купусинци до данашњих дана чувају своју народну традицију, своју јединствену народну ношњу, јединствени дијалекат мађарског језика, народне игре, свадбене обичаје, песме, баладе, архаичне молитве, као и обичаје везане за велике католичке празнике. Предмети некадашњег живота овдашњих сељака чувају се у сталној етнографској збирци.

Што се тиче сакралних споменика у слободном простору Купусина је најбогатије место у Бачкој. Најстарији споменик је подигнут 1833. у част Св. Јована Непомука. У Купусини стоји споменик Св. Венделину, заштитнику сточара и то једини кип њему посвећен у целој Бачкој. Сеоска црквена слава, тзв. кирбај се одржава сваке године у недељу иза 26. јула, и она је позната у целој регији.

Туристи могу стићи у Купусину из више праваца. Асфалтни пут води у село и из правца Сомбора и из правца Апатина. Од Апатина на бенту Дунава води асфалтни пут уз реку све до села. Уз овај пут се пружа познати резерват природе „Горње Подунавље” са богатом фауном и флором која је под заштитом државе. Риболовачки туризам је присутан у Купусини, али мештани размишљају и о развоју сеоског туризма, што би употпунили садржајима везаним за поменуту фолклорну баштину и богатом природном средином.